U srcu netaknute prirode Srbije, postoji jedno čarobno mesto – Homoljske planine. Na tim magičnim planinama jedno divno imanje sa živopisnim pašnjacima – Bela reka. Na nadmorskoj visini od skoro 1000 metara. Nebu pod oblake. Tu žive naše koze. Šetaju slobodno. Hrane se samo svežom travom, cvećem i planinskih biljem. Daju najkvalitetnije mleko od koga se prave naši jedinstveni sirevi.

Bela Reka, koje se pominje još u XIX veku, kada je knjaz Miloš Obrenović ovde, daleko od očiju javnosti, sagradio uzgajivačnicu rasnih konja za potrebe svoje vojske. Između dva svetska rata, ergela je i dalje bila u upotrebi i tu su se gardisti Kraljevine Jugoslavije obučavali u jahanju konja. I dan-danas, ispred stare konjušnice stoji sačuvana kamena pojilica za konje, izgrađena u obliku potkovice, kao živi svedok prohujalih vremena. Sam naziv mesta odredila je čudesna priroda ovog krajolika. U ranu zoru, kad jutro sviće, često se prozračna magla tromo povija nisko iznad ovalnih vrtača. Kada se ovaj prizor pogleda sa nekog obližnjeg uzvišenja, stiče se utisak kao da magična bela reka teče niz dolinu.

Na nadmorskoj visini od 470 do 600 metara, na velelepnom prostranstvu od 530 hektara, satkano od živopisnog tkanja listopadnih bukovih šuma, šarenih livada i bogatih pašnjaka, na kojima rastu mnoge gorske trave i planinsko bilje, kao i plodnog obradivog zemljišta, na kome se seje organska trava za ishranu koza i ovaca. Blaga planinska klima i povoljna ruža vetrova, koji se ovde sastaju sa svih četiri strana sveta, čine ovo imanje pravom riznicom netaknute prirode.